Zaposlena domaćica

Sigurna sam da svi poznajemo nekoga (možda baš sebe) ko kategorički odbija da ide na lekarski pregled, osim ako mu život „ne visi o koncu“. Čak i kada imaju neki problem, a koji ih ne ometa u svakodnevnim aktivnostima – uporno kašljucanje, žiganje u stomaku, probadanje u ramenu, bol u leđima….bilo šta, a da sa sobom ne vuče temperaturu ili ozbiljno ugrozi njihovo redovno funkcionisanje, jednostavno ga ignorišu.

U mom slučaju, udala sam se za takvog. Beskrajno ga volim, ali taj odnos prema sopstvenom zdravlju me oduvek izluđivao. Neretko se rasprava u našoj kući upravo povede zbog (ne)odlaska na lekarski pregled.

Da ne pominjem preventivne preglede, to nije ni na kraj pameti! Još uvek nismo osvestili da baš kada nemamo nikakve simptome, a naročito ako smo zagazili u neke, ja volim da kažem „mudrije“ godine, upravo tada je i najbolje uraditi bar neke osnovne analize. Kad god pokušam da započnem ovu temu, odgovor druge strane, a koji zapravo govori o najvećem strahu svih nas po pravilu je:

– Šta ako odem tamo, a oni mi nađu nešto? Oni uvek nađu nešto!

Čak i razumem taj strah, imam ga i ja u razumnoj meri, ali onda pokušam da objasnim da je bolje znati za nešto što nam tek preti i u današnje vreme može da se spreči, leči ili bar kontroliše, nego da čekamo poslednji trenutak, a onda kažu – eto, iz čistog zdravlja, sruši se čovek!

Ja sam ta koja je oduvek, bar dva puta godišnje, kontrolisala krvnu sliku, razgovarala sa mamom o porodičnim bolestima, išla redovno kod ginekologa i vanredno kod lekara ukoliko imam neku tegobu. Mislila sam da držim sve pod kontrolom i da gotovo ništa ne bi moglo previše da me iznenadi.

Al ne lezi vraže…

Taj odlazak kod lekara opšte prakse bio je kao i mnogi prethodni, zbog redovne kontrole krvne slike i kontrole anemije koju vučem još od srednjoškolskih dana. Doktorka na zameni koja me je primila, posvetila mi je par minuta pažnje, malo porazgovarala sa mnom o toj mojoj anemiji, porodičnoj anamnezi i uopšte načinu života, što me je moram da priznam prilično iznenadilo. Već sam navikla da me lekar, naročito opšte prakse, na brzinu pita zašto sam došla, što pre prosledi dalje na vađenje krvi i primi sledećeg…

I tako meni divna doktorka na zameni, uz uput za vađenje krvi, predloži da uradim i ultrazvuk karotida, kaže – ima slobodnih termina, pa što da ne. Moja mama ima tri stenta, a ja već prešla 40-tu, pa ne bi bilo loše da se na vreme uradi pregled…I stvarno, što da ne?

Izašla sam sledeće nedelje sa posla na tih sat-dva samo da uradim pregled, pa se vraćam da nas tri kancelarijske drugarice pijemo kafu. Eto me za čas…

Na radiološkom pregledu, mlađi lekar, vrlo ozbiljne posvećenosti svom poslu, polako je prelazio aparatom po mom vratu i usput mi govorio šta vidi. Karotide urednog izgleda, dobrog protoka krvi, leva nešto uža od desne, ali to je verovatno urođeno i nema razloga za brigu. U principu sve ok. I taman kad mi je laknulo, iako nisam imala razloga za brigu, al valjda se u čoveku javi taj nerealni strah pri svakom pregledu – „šta ako nešto stvarno nađe?“, mladi radiolog mi još ozbiljnijeg izraza i pomalo namrštenog lica kaže: „A jel Vi znate da imate problem sa štitnom žlezdom?“ Zbunjeno ga pogledam u onom ležećem položaju, dok on drži ručicu aparata na mom namazanom vratu i kažem: „Ne“, a u glavi pokušavam da se prisetim svega što sam ikada čula o toj štitnoj.

Stavio je još malo hladnog gela, i detaljnije prelazio preko vrata prvo sa jedne, a onda i druge strane jabučice i iako je pokušao da bude oprezan i blag u obraćanju, sledeća rečenica me je pogodila kao raketa:

„Vi imate noduse na štitnoj žlezdi, čvorove sa obe strane, desno tri, levo ih ima pet, od kojih je najveći 14 milimetara. Napisaću Vam izveštaj, pa vidite dalje sa doktorkom da Vas pošalje na pregled kod endokrinologa. Nemojte da brinete, izgledaju benigno, ali to bi svakako trebalo da proverite i pratite.“

Ne mogu tačno ni da se setim kako sam izašla iz Doma zdravlja. Znam da sam se zahvalila, ponela otkucani izveštaj i tek kada sam se obrela na trotoaru, uzela telefon u ruke. Da javim mužu. Ali šta?

Polako prepoznajem svoja osećanja – i dalje zbunjenost, počinje da se javlja strah, pomalo panika… toliko se sećam.

Ušla sam u kancelariju, kako su mi kasnije rekle moje dve najbolje kancelarijske drugarice, prlično bledog lica i nedugo zatim suze su same krenule.

Sada znam da je ta reakcija bila preterana, ali mi se u tom trenutku i neznanju sa čime se suočavam, čitav svet okrenuo naopačke – čvorovi su tumori, možda imam rak, možda ću umreti, moja deca…

Već nakon par razmenjenih rečenica sa drugaricama, čujem i shvatam da to nije retkost, da mnoge žene imaju noduse na štitnoj, da su uglavnom benigni i da se sa time živi najnormalnije, bez ikakvih simptoma. Iako sam bila svesna da su brže-bolje pominjale sve dobre i bezopasne primere kojih su se setile iz svog okruženja ne bi li me smirile, ipak odahnuh malo….bio mi je potreban pogled iz pozitivnog ugla i hvala im na tome.

Nekoliko dana kasnije, sa uputom za još jedno vađenje krvi, sam se ovaj put uputila u Klinički centar Srbije jer se samo tamo rade detaljne analize za štitnu žlezdu preko socijalnog osiguranja. Nisam razumela tada koje je sve parametre doktorka tražila za analizu, mada sam znala da je cilj da se ustanovi da li radi kako treba odn. kakav je nivo hormona. Dva dana kasnije – rezultati.

Odlazim kod doktorke (opšte prakse) sa papirom na kome prepoznajem tek pola od napisanih parametara. One za koje znam od ranije, T3, FT4, TSH – sve normalno. Ono što ne razumem i još uvek nisam čula za to – anti TPO, TgAt bilo je boldovano i daleko iznad granice referentnih vrednosti.

I tada tek počinje igrica…

„Evo ovako – štitna žlezda Vam radi za sada kako treba, hormoni su u redu i to je dobro, ali antitela su dosta povišena. Ovakvi rezultati su zapravo dijagnoza Hašimoto tireoiditis.

Znate, da Vam najjednostavnije objasnim, to je autoimuno oboljenje gde Vaš organizam iz nekog (?) razloga prepoznaje štitnu žlezdu kao „neprijatelja“, stvara antitela kako bi se odbranio, kao što to čini kad imamo na primer virus, a ta antitela zatim napadaju i uništavaju Vašu štitnu žlezdu odn. neprijatelja“

Naravno, nije dala sebi slobodu da dalje priča o tome, jer je to za specijalistu endokrinologa, pa je odmah otvorila raspored termina kako bi mi zakazala pregled kod specijaliste.

U mojoj glavi – rolerkoster! Šta je sad sa čvorovima, nije ih ni pomenula, zašto imam antitela, jel to povezano, šta sam radila pogrešno, zašto napadam samu sebe, kako se to leči? Ovoga puta više nema napada panike i suza. Već sam shvatila da neću baš sutra umreti, da nisam jedina sa dijagnozom i da se zapravo i dalje osećam kao i pre mesec dana – potpuno zdravo i normalno.

Sada već staloženije jurim svojim rolerkosterom sa bezbroj pitanja i planiram kako da krenem u informisanje i istraživanje situacije u kojoj sam. Pravim strategiju.

I tu komociju imam baš zato što sam bila na pregledu na vreme (ovo od tada koristim kao ozbiljan argument u kući pri onim raspravama o prevenciji !)

Uzdignute glave zakoračila sam i rekla – OK, dobar dan gospodine Hašimoto, hajde da se bolje upoznamo 🙂

Prvi nivo igrice tada je pređen.

Tek sledi drugi, naravno po pravilu, teži…endokrinolog.

O tome Vam pišem u narednom postu.

Do tada, mirne glave i sabranih misli, suočavajte se sa svakim „neprijateljem“ hrabro, pametno, uz dobru strategiju. Ako je uspešna, podelite je i sa nama 😉