Zaposlena domaćica

Endokrinologija se bavi bolestima endokrinog sistema i hormonima.

Endokrinolog je specijalista koji se bavi dijagnostifikovanjem i lečenjem poremećaja koji utiču na endokrine žlezde i bolesti koji iz njih proizilaze.

Nakon slučajnog otkrića moje dijagnoze Hašimoto tireoiditis o kojem sam vam pisala u prethodnom postu i saznanja o nodusnom izgledu moje štitne žlezde, sa dovoljno laboratorijskih informacija na papiru, sledeći logičan i obavezan korak je svakako pregled specijaliste endokrinologa.

U mom tadašnjem Domu zdravlja ne postoji endokrinolog, te je moja lekarka opšte prakse započela višeminutnu pretragu po svim ostalim klinikama, tražeći slobodan termin kod nekog od specijalista. Uspela je da nađe termin u Kliničkom centru za dve nedelje. Odmah sam upisala u kalendar na mobilnom telefonu i izgarajući čekala da prođe tih, nikad dužih, petnaestak dana…

Dva dana pre termina zvoni telefon.

– Dobar dan, zovem iz Kliničkog centra, Vi imate zakazan pregled kod endokrinologa u četvrtak. Na žalost, doktorka se razbolela, pa moramo da Vam otkažemo ovaj termin. Ne znamo kada će se vratiti.

– Baš mi je žao. Hoćete li mi zakazati drugi termin ili kod nekog drugog lekara – kažem, već spremna sa olovkom u ruci da zapišem datum, vreme i eventualno ime drugog lekara.

– Aaaa, ne. Mi ne možemo da zakazujemo. Morate ići kod Vašeg lekara opšte prakse po novi termin.

– ???

Dalja rasprava i nabeđivanje bilo je uzaludno.

Ne odustajem 🤨

Već sutradan, odmah posle posla, bila sam kod svoje lekarke opšte prakse da zakažem novi termin. Tada shvatam da uopšte nisam dovoljno obaveštena o našem digitalizovanom zdravstvenom sistemu – pregledi se zakazuju samo od 1. do 5. u mesecu. Zamoljena da dođem početkom idućeg meseca, što je bilo za skoro deset dana, pognute glave odlazim kući. Stižem oko šest sati, moj dragi me čeka sa već skuvanom kafom i natenane upoznajem i njega sa disciplinom i organizacijom našeg zdravstvenog sistema.

Istovremeno gledam na sat i pravim izmenjeni raspored svojih redovnih kućnih aktivnosti – večera, ručak za sutra, veš za pranje i da propitam Anu tri lekcije iz istorije za sutra…toliko ću valjda stići. Sve ostalo može da sačeka i vikend.

***

Deset dana kasnije, eto me opet u ordinaciji izabranog lekara opšte prakse. Posle posla, naravno. U drugom terminu i ne mogu da dođem. Čak i da se „nacrtam“ u 7 ujutro, zbog jutarnjih gužvi u čekaonici koju na žalost uglavnom čine naši najstariji sugrađani i uz jutarnji špic, ne mogu da budem sigurna da ću uspeti da stignem do 8 sati na posao.

Ista scena drugi put. Doktorka gleda ima li slobodnih termina u bilo kojoj klinici, ali ovaj put nemam sreće. Za taj mesec termina nije bilo nigde. Dogovor je da dođem početkom narednog meseca pa ću valjda imati više sreće.

Već u tom trenutku znala sam da taj plan „ne pije vodu“.

Ne odustajem 🙂

Uz pristojnu dozu entuzijazma, počinju moji pokušaji da se makar na mala vrata „ubacim u sistem“.

Privatni pregled je za sada ispao iz igre, jer kao što znate, jedan pregled koštao je tada oko 50 evra, a sigurno je da jedan pregled ne rešava problem. Na redovne preglede u privatnim klinikama nismo bili spremni, finansijski. Trebalo je nekako ući u „državni sistem“.

U jednom beogradskom KBC-u moja srednjoškolska drugarica mi je zakazala pregled kod svog druga, endokrinologa-hirurga. Malo je reći da sam bila oduševljena. Ali samo za kratko. Primio me je u dogovorenom terminu (tada sam uzela slobodan dan na poslu, čvrsto verujući da je jedan dan od odmora mala cena) i kratko porazgovarao sa mnom. Prepisao je rezultate sa nalaza od pre mesec dana, koje sam mu ja donela i pogledao snimak ultrazvuka (urađenog preko Kupoman kupona) koji sam takođe ja donela. Rekao mi je tada da ne bi on tu ništa još dirao i ispitivao, radio biopsiju i slično, a da ja dođem za tri meseca ponovo, pa ćemo da vidimo. Ionako trenutno u svojoj ordinaciji u tom KBC nemaju aparat za ultrazvuk, ali očekuju da će ga dobiti za mesec dana. Izašla sam iz ordinacije shvativši da apsolutno ništa nisam uradila, saznala, niti bila pregledana. Najgore od svega, videla sam punu čekaonicu ljudi koji čekaju na pregled kod endokrinologa-hirurga koji, kako kaže, NEMA ultrazvučni aparat! Pa šta on i kako, zaboga, radi? Šta govori svim tim ljudima? Isto što i meni? Pogleda tuđe nalaze i zakaže sledeći termin?

Nisam znala da li da budem besna zbog još jednog propalog pregleda ili da mi bude žao što ne postoje uslovi za rad hirurga u jednom od najvećih KBC-a u Beogradu.

Naravno, otišla sam i posle ta tri meseca, u terminu koji mi je zakazao i napisao na izveštaju taj isti doktor…na šalteru su mi rekli da je otišao na godišnji odmor(?!) I naravno, niko ga ne menja.

Tad sam znala – bila sam besna kao ris!

U međuvremenu, odlazila sam početkom svakog meseca kod svoje lekarke opšte prakse u nadi da ću dobiti temin u nekoj ustanovi. Na žalost, nikada se nije desilo. To je rezultiralo mojim prevelikim nezadovoljstvom i prebacivanjem kartona u drugi dom zdravlja.

Ne odustajem… 😟

Poslednji pokušaj pregleda u državnoj ustanovi bio je nedavno.

Pošto sam promenila dom zdravlja i samim tim izabranog lekara, nadala sam se malo ažurnijem tretmanu. I zaista, nova doktorka mi je zakazala pregled kod endokrinologa, koji radi u baš tom Domu zdravlja, ali samo četvrtkom (tada nisam mogla da pretpostavim šta to nosi sa sobom). Mislim se, super! Imam termin u 11h, izaćiće mi u susret na poslu za tih sat-dva, do pola jedan sam u kancelariji. Ne moram da gubim još dana od odmora.

I bila sam na zakazanom mestu, u zakazano vreme tog jednog dana u nedelji kada radi. Kao i svi ostali u prepunoj čekaonici. Čekala sam do pola jedan, a potom ušla kod sestara:

– Molim vas, imala sam zakazano u 11h, prošlo je sat i po, kada će me doktorka primiti. Moram da se vratim na posao.

– Gospođo, zaista ne znam šta da Vam kazem. Sada je prozvana žena koja je zakazana u 10h. Morate da čekate. I da znate, kada dolazite na pregled, morate ceo dan da posvetite tome, da budete spremni na čekanje.

– Ali zašto onda zakazujete vreme??!!

Još jednom, neobavljenog posla i izgubljenog vremena, vratila sam se u kancelariju i popila jedan bromazepam.

NE ODUSTAJEM ! 😡

Tada dolazim do zaključka mnogih, ako ne i velike većine svih nas u jednom trenutku – ceo radni vek mi uzimaju od plate ozbiljan postotak za obavezno zdravstveno osiguranje, a ja ne mogu da odem na pregled onda kada mi je to najpotrebnije!

Odustajanje svakako nije opcija. Naći ću način. Možda će biti teže, dugotrajnije ili, u krajnjem slučaju skuplje, ali ću ga naći.

Tako je i bilo…malo neobično, ali u duhu današnjeg vremena, dobila sam svog – Viber lekara 😉

O tome već u sledećoj priči…