Zaposlena domaćica

Poslednjih godina pitaju me neke mame u više navrata – „Kako ti ženo stižeš sve? I ideš na posao i skuvaš ručak i održavaš kuću i sve oko dece i pri tom super izgledaš!“

Zadovoljno se nasmešim i budem iskrena – Draga moja, trebalo je vremena da naučim…

Zbog toga ovom pričom možda uspem da dam i vama poneku ideju ili savet. Da nađemo najbolji način da organizujemo svoje vreme i pri tom budemo zadovoljne svojim životom. Da ne propuštamo ono što nam je važno, budemo nasmejane i volimo sebe.

Ja sam do toga došla na malo teži način. Niko me nije uputio i objasnio kako da u svojim 20-tim i 30- tim godinama, dobijanje novih uloga u životu prihvatam, raspoređujem i obavljam uživajući u njima.

Uz dotadašnje uloge ćerke, sestre i drugarice, logičnim sledom dobijala sam nove uloge u životu – zaposlena žena, supruga, domaćica, snaja, majka…

Meni su, tako na gomili, odjednom napravile haos. I u glavi i životu. Nepripremljena i sada slobodno mogu da kažem nezrela, počele su da mi budu samo obaveza i moranje. Ispunjavanje nedostižnih kriterijuma zadatih kako od drugih tako i od sebe same.

Htela sam sve, a nisam znala gde ću pre…i tada nastaje problem.

Ja sam sagorela.

Nezadovoljna, mrzovoljna, izgubljenog samopouzdanja, umorna, nervozna, često uplakana…

Stvari su morale da se menjaju, a ključ je bio prilično jednostavan

Prioriteti i dobar plan

Zaposlena domaćica mora sebi biti na prvom mestu prioriteta.

Vreme koje posvetimo sebi, svojim mislima, željama, svom duhu i telu je nezamenljivo.

Nemoj ga se nikada odricati!

Sat vremena dnevno neka bude samo tvoje.

To može biti jutarnja kafa pre posla u tišini, ako voliš rano da ustaneš. Popodnevni čaj na terasi sa drugaricom ili poglavlje knjige uz koju se opuštaš. Večernja šetnja sa partnerom ili sama uz muziku koju voliš. To je vreme kada ti puniš svoje baterije.

Pored toga:

Barem jednom nedeljno ne kuvaj.

• možeš da napraviš ručak koji će biti za dva dana
• napravi dva jela, pa jedno zamrzni i koristi par dana kasnije
• ukoliko imaš mamu, svekrvu ili drugu vrstu pomoći, jedan ručak nedeljno može biti njihov
• jednom nedeljno možeš priuštiti kupovinu ili naručivanje hrane po zajedničkom izboru

Barem dva puta nedeljno posveti se fizičkoj aktivnosti.

• aerobik, zumba, teretana, ako voliš jači trening – u svakom kraju ima bar jedan studio
• joga ili pilates, ako ti ovakav tip vežbanja više prija
• vežbe kod kuće – ako ti više odgovara da radiš sama, postoji veliki broj treninga na internetu, youtube-u, a pri tom nema troška
• brzo hodanje, vožnja bicikla ili prosto šetnja – po tvom izboru. Ništa ne košta, možeš i sam i u društvu

To je najmanje što možeš da učiniš za sebe.

Ostala mesta prioriteta podeli tako da budeš zadovoljna onim šta činiš i koliko činiš. Nemoj očekivati od sebe da uvek budeš najbolja. To je prosto nemoguće i nepotrebno. Dovoljno je da znaš da daješ koliko možeš.

Deca, muž, posao, roditelji, čista kuća, opran veš, nabavka, ručak, večera….polako.

Ne mora i sve i uvek i odmah.

I veoma važna stvar – razlikuj važno od nevažnog. Ja sam odlučila da nemam više vremena da se nerviram oko gluposti i nemam vremena da se svađam. Ni sa kim.

Koliko je to oslobađajuće – ne možete ni da zamislite.

Na listu prioriteta se nadovezuje i organizacija vremena.

Kako bih samo volela da mi je neko rekao ovo pre 15-tak godina…

Ne odbacuj rutinu.

To nije ružna reč. Nepravedno ima konotaciju nekakve učmalosti.

Rutina svakodnevnog života je sada za mene mirna voda. Lagana plovidba. Ona ne isključuje spontanost i lepršavost života. Ona te neće učiniti zarđalom ili dosadnom. Kada imaš rutinu, možeš i da je prilagođavaš trenutnim željama i potrebama. Praviš „izlete“, spontane akcije i ispunjavaš sebi poneki hir. Rutina je zapravo kostur i osnova tvoje organizacije.

E sad, kakva će biti tvoja svakodnevna rutina zavisi od tebe. I tu ne smeš da napraviš grešku.

Dnevna rutina mora imati ono vreme koje je samo tvoje, a tek onda ostalo.

Vreme koje posvećuješ razgovoru ili igri sa decom.

Vreme za kafu, čašu vina ili šetnju sa partnerom.

Vreme da se čuješ sa drugaricom.

Tek onda i obavljanje svakodnevnih kućnih obaveza.

Znam da deluje da opet ima premalo sati u danu pored osmočasovnog radnog vremena za sve ovo, ali veruj mi – ima.

Nedeljna rutina je jednako važna. Baš zato što kada organizuješ obaveze na nedeljnom nivou, oslobađaš se pritiska da moraš baš sve da stigneš i uradiš baš danas.

Neopeglan veš neće nigde otići za dan, dva. Kao i nesređen orman. A i prozore možeš da obrišeš u četvrtak popodne ili nedelju ujutro.

Ja ću svoju rutinu podeliti sa vama u nekoj od sledećih priča.

Možda ti se dopadne ideja ili bar bude polazna tačka i za tebe.

Plan je obavezan

Ovo mi je možda i najviše pomoglo da nađem ravnotežu i mir.

Moja sveska sa nedeljnim planom. Najobičniji papir sa tabelom na nedeljnom nivou.

Svakog petka na jednoj tabeli pravim plan jelovnika od ponedeljka. Tako sam potpuno rasteretila sebe razmišljanja o tome šta da kuvam.

Kada napravim plan onoga šta ću da kuvam, vrlo lako sastavim i spisak namirnica za kupovinu.

Na drugoj tabeli pravim nedeljni plan kućnih obaveza – čišćenja kuhinje, pranja kupatila, podova, prozora, brisanje prašine. To su ionako obaveze koje nisu svakodnevne i rasporedim ih u toku nedelje.

I još jedna važna stvar za kraj – greška koju često pravimo (ja nekada jesam) je da očekujemo da nam ukućani čitaju misli i sami nude pomoć. Kako se to ne dešava, nervoza i ljutnja rastu, a za osećaj da je sav teret na našim leđima krivimo njih. Velika greška.

Budi inicijator opuštenog dogovora (nikako naredbodavac!) – neko može da usisa, neko da obriše prozore, neko da promeni posteljinu, ko je za šta raspoložen…Nemoj da pretpostavljaš da niko neće ili ne želi da učestvuje i pomogne. Jednostavno im ne pada na pamet, jer sve uvek radimo same i ostavljamo utisak da baš tako volimo.

Razgovor i dogovor je žila kucavica jedne funkcionalne porodice.

Nadam se da ove smernice mogu da pomognu i probude neke ideje i razmišljanja.

Veruj mi – meni je danas život uglavnom lep, jer pre svega ja želim da bude takav.

Menjam stvari koje mogu da promenim i prilagođavam ih sebi. Radujem se sitnicama.

Ono što ne mogu da promenim, povremeni neočekivani „šamari“ koje dobijamo, prihatam kao neminovnost. Na neke stvari u životu prosto ne možeš da utičeš. Ono što možeš je da utičeš na sebe, da biraš na koji način ih prihvataš i učiš da živiš sa njima.

Kada je najteže, razgovor pomaže. Sa prijateljem, sa roditeljem, sa psihologom, sa sveštenikom…

I trudite se da budete okruženi onim što vas čini srećnim.

Ljubav, osmeh, priroda, porodica, prijatelji….slobodno nastavite niz…😊